DRAGI LEPI SVETE MOJ

"...........
Ne mogu ni da maštam na miru od zvona na vratima. Julka, snaja naše komšinice, fine sitne bakice gospođe Natalije, opasana keceljom “na jabuke”, rumena i nasmejana stoji na otiraču ispred svojih vrata, bosih nogu.
“Joj, izvini slatka, ne mogu da nađem u ovoj babinoj apoteci jedan normalan vanila-šećer. Sve, bre, oni od tri kinte. Hoću da joj umuljam neki patišpanj. Da nemaš Etkera, života ti?”
Nemam. I ja imam taj od “tri kinte” i ništa mu ne fali. Baka Natalija je dobila ime po kraljici Nataliji Obrenović. Njena baka bila je jedna od kraljičinih dvorskih dama u Bijaricu, pa je prvoj i jedinoj unučici dala ime po ženi koju je volela i poštovala i nad čijom sudbinom je do kraja života lila gorke, sive suze.
Natalijin muž je umro 1999. godine iste večeri kada je NATO bombardovao zgradu Generalštaba u Beogradu. Uhvatio se za grudi i rekao ženi:
“Odoh ja. Prokleti bili.”
Od tada je baka Natalija sadila na terasi bele ruže puzavice i čuvala svoja tri unuka. Bavila se decom i ružama s gorljivom ljubavlju koja nije ništa uskraćivala, ništa kanalisala – ruže su rasle kako god im se prohte, a tri devojčice uvek su plakale kada bi po njih došli Julka ili Goran.
Komšijska deca rado su posećivala baku, jer je kod nje uvek bilo malih kolačića s lešnikom u sredini, soka od kajsija i potpuno neuobičajeno, žvakaćih guma. Raspodeli ona svakom po nešto, posedne ih na sofu i priča o gušteru Jagoru koji živi u cvetnom delu dvorišta.
Gušter je proživljavao i preživljavao gotovo nemoguće avanture, deca nisu primećivala da su baš ona glavni junaci polubasne – polubajke, glavni akteri baka Natalijinog nenametljivog vaspitanja i njenog igrokaza koji je garantovao da će kada jednom odrastu znati razliku između dobra i zla, između guštera i zmije.
Baka je starila, smanjivala se, postajala ćutljiva i zaboravna, ali je deca nisu zaboravila. Dolazila su sve dok Julka nije zabranila.
“Keva je senilna.”, pričala je svakom koga bi srela na hodniku. “Senilna, a neće u dom. Samo mi fali da skuplja ovde dečurliju, ubih se čisteći.”
I tako je poslednjih par godina otaljavaju sin i snaja, unuci su odrasli i dođu dva puta mesečno, jer senilna baka nije toliko zaboravna da od svoje skromne penzije ne odvoji tri zamotuljka.
Ne znam kako će Julka da umulja patišpanj bez Etkera. Ne verujem ni da je baki stalo do poslastice. Njen svet je odavno zatvorio vrata pred svakom nemani koja je zapretila da otkine rep Gušteru Jagoru. Baka i Jagor sakriveni u beloj ruži pričaju jedno drugom bajke.
U dubini duše sam, zatvarajući vrata i ostavljajući Julku u čarapama i kecelji i zaboravljenoj zahvalnosti starici koja joj je podigla sinove dok je ona “jurim karijeru, slatka moja”, bila sigurna da je ono što im je poklanjala decenijama, što im je bajkom slikala i dobrotom hranila, ono što im je ostavila u belim ružama puzavicama vredno bar jednog čestito umešenog kolača, makar bio posut vanila šećerom od tri kinte.

Mala bebo bebice,

Hajde porasti. Dođi da se igramo. Dođi da te počešljam “na zvrk” da budeš lepa. Pokvasi debeljuškaste nožice u Fontani Ruža, ti se ne možeš nikad prehladiti. Popni se na drvo kestena i otkini najveći, baci ga da se raspukne i da mu se raduju druga deca koja nisu hrabra kao ti.
Potrči niz brdašce u Parku heroja, skotrljaj se niz travnati bok u leju sa lalama, zazvoni smehom kao praporcima, leti, leti s razvigorcem, vrti se kao čigra od duge na žitnim poljima, lepo moje dete, lepa moja devojčice.
Ne boj se bajki koje izmišljaju čudni, stari ljudi sa cvikerom i guščijim perom. Stari ljudi su mudri i čuvaju te u čipkama oblaka.
Ti si moja Pepeljuga u pepelu od mirisnog tamjana. Ti si Snežana koja jede zrelu jabuku zajedno sa svim maćehama ovog sveta. Ti si, bebo mala, moja Uspavana lepotica na listu lokvanja, daleko od svake ale i svakog trnja. Ne dam te ja.
No znaj da ponekad dođu dani kada treba zamoliti ili oprostiti, kada treba čvrsto stegnuti kapke i proglasiti snom ono što je nepromenljivo, kada je nužno položiti oružje ili razviti zastave - dođu takvi dani.
Tada se ja, neodbranljiva od života, izvičem, nasmejem ili preplačem neko sumorno popodne na Balkanu, prepeglam bojne barjake, zgužvam pisma, pocepam slike, nacrtam prstom na prašnjavoj komodi jednu ribicu i pošto nemam onu pravu, odlučim da tu moju ribicu od dorćolske prašine priupitam za tri želje:
"Može li, draga moja,", pitam je, "da se ja podmetnem tamo gde nekog drugog boli? Mislim, debela sam, visoka sam, imam vek i po, umem ja to bolje.."
"Ma kakvi, " kaže ona i otresa rep.
"A možeš li, ribice, da vratiš vreme bar 10 godina unazad? Tada bih umela da vidim šta se sprema unapred, tada bih se naoružala svim vrstama krilatih stvorenja, svaka ala bi mi bila i drug i brat, svaki mali akrep bi spavao na mom krilu utešen i utopljen i nikada nikome ne bi bilo hladno?"
"Ne dolazi u obzir.", kaže ona i zuri u Dunav.
"Ako ništa od svega ovog ne možeš,", odustajem polako, "uradi ono što možeš, možda ti znaš šta je najbolje."
"Mogu da te gledam,", govori ribica. "I da se pitam koliko živ čovek može da trpi pre nego što se i sam pretvori u prašinu. Ti si, moja draga, moj eksperiment. Ja ne ispunjavam želje. Ja sam obična prašina u kojoj si ti videla mogućnost da nacrtaš ribicu."
Naljutim se tada na nju i brzo obrišem izmaštanu nevaljalicu, obrišem i komodu i stočić, dedin predratni veker izglancam, pređem na prašnjavu tunišku lampu, razbijem tanjirić s likom devojke koja se ljulja na nekom drvetu od porcelana, skuvam čaj za temperaturu, sednem i plačem.
Nije to zato što sam kukavica. I nije zato što ne umem da se igram. To je zato jer sam sklona verovanju da i obična prašina može da bude zlatni prah, da izmišljena ribica može da bude igračka, da u ovom životu na kojem nisam sigurna koliko sam blagodarna i kojim danima jesam, a kojim nisam, trebam da probam da prikupim tuđi bol bez tuđeg pristanka, da ljuljam zmajeve, ale, akrepe i andjele u isti mah i da ih volim i kada oni mene ne vole.
Bebo moja bebice najmanja, veruj u plahu ribicu prevaranta. Ipak, kaži mi tiho, u jastuke, u roze ćebad, u mirisne zavese na čistom prozorskom staklu, u kosu, u obrvu, u ugao vrata mi kaži sve što poželiš. Ja znam jezik ribice koju si ti jednom davno nacrtala. Ja ću joj reći kako da ti ispuni san kada ona oživi od mojih tragova..

Voli te tvoja majka
..............................................."